Hejterski hejtujući sve hejtere

Istina? Laž?

Često nailazim na ljude koji samo nešto kritikuju, to shvataju kao posao sa punim radnim vremenom. Kada krenem da čitam/slušam sve te kritike, mišljenja, tvrdnje, istinu i "istinu", zaključim da svako ko duže vreme živi u Srbiji ima velike šanse da postane paranoičan. Samo se priča o nekim teorijama zavere, malverzacijama, lažima, prevarama. Najzanimljivije mi je to što čak i kada neko umre, i sahrane ga, zapravo se postavlja pitanje i vodi diskusija o tome da li je on zaista preminuo ili je sve to možda politička varka? Možda mrtvi zapravo nisu mrtvi? Ko to zna?! 

Ne znam da li previše gledamo naučnu fantastiku ili je zaista sve oko nas neka propaganda, manipulacija i teorija zavere... ali više stvarno ne mogu o tome da slušam. Pošto je sada krenula najezda turskih serija, to je, zapravo, zbog toga što oni žele da povrate moć, i skovali su brilijantan plan da to urade uz pomoć TV-а! Mi sada, pošto gledamo turske serije, bićemo ponovo pod turcima! Onda analogijom, kad gledamo meksičke smo pod meksikancima, a pošto je većina filmova (a i serija) američka, onda smo mi totalno amerikanizovani i pod njihovom vlašću? U suštini, trebalo bi da imamo samo domaću produkciju i onda nema opasnosti da bilo koja zemlja gospodari nama, a ni da poprimimo bilo čiji uticaj! Nama je toliko dobro, da nam uticaj ni jedne druge zemlje nije potreban.

Saglasna sam sa tim da ne treba verovati svemu što se vidi na TV-u i pročita ili čuje u bilo kom mediju. Svakako treba sve informacije proveriti i razvijati kritičko mišljenje umesto slepo verovati, ali da li je zaista neophodno od svake sitnice i svakog događaja praviti teoriju zavere i tražiti pozadinsku priču?!

Kada neko pokuša da organizuje neki događaj neretko naiđem na reakcije - zašto baš sad? Ovo nije trebalo da se uradi ovako, to su loši datumi, trenutno je bitnije nešto drugo, organizacija je loša, nisu dovoljno razmislili, itd. Zašto prosto ne bismo cenili to što je neko uložio svoje vreme i trud da nešto organizuje za druge ljude i to podržali? Naravno, sve može uvek biti bolje i konstruktivna kritika je u redu ako može da doprinese da se nešto popravi, ali kritikovati bez razloga i jer to ne odgovara nekoj osobi u nekom trenutku svakako nije. Idealno ne postoji. 

Kritikuju čak i Novaka Đokovića. Kako se on usuđuje da bude toliko uspešan i stalno na TVu i u svim vestima? Jeste, sram ga bilo što je toliko godina trenirao i radio, pa dostigao sam vrh u onome čime se bavi.

Ali kod nas je bitno samo da se stalno kritikuje, ili kako se sada kaže - "hejtuje" (mrzi, mada je to jaka reč u našem jeziku). Bitno je da se u svemu vidi nešto negativno i neka mutna pozadina gde neko ustvari pokušava da nas prevari ili zapravo navede na nešto drugačije od onoga što nam priča. Svi imaju neke skrivene razloge i tamne strane. Svi smo mi profesionalni tajni agenti, a ujedno i jako dobri glumci... Sigurno!

Razumem da političari lažu (to im nekako spada u opis posla), razumem da su mnogi ljudi prošli kroz velika razočarenja. Razumem da postoji mnogo frustracija, laži i prevara u svetu. Ali nikako ne mogu da razumem zašto se uvek i svuda kreće od negativnih pretpostavki? Ma koliko loših iskustva imali, zašto poistovećujemo svako sledeće sa prethodnim? Zašto tražimo skriveni motiv u svemu i razvijamo teorije i spekulacije i diskusije o javnim i tajnim mogućim lažima i mutnim radnjama u svakoj situaciji na koju naiđemo - od ispita na fakultetu, preko TV serije i programa, do političkih izbora (gde, realno, najviše i postoje)?! Zašto moramo baš sve da hejtujemo?! Idemo čak i do te mere da kada je neko neobično dobar prema nama, mi ne pomislimo prvo da je ta osoba po prirodi takva, već se uvek zapitamo kakve se namere kriju iza toga?

Takvo razmišljanje i teoretisanje pored toga što širi jaku negativnu energiju, je potpuno nekonstruktivno i besmisleno! Ako ti ne sviđa kako je nešto organizovano, sledeći put se angažuj pa organzuj sam bolje. Ako misliš da neki događaj nije na pravom mestu ili u odgovarajuće vreme, a ti slobodno pronađi te idealne okolnosti i  organizuj tamo i tad sve! Ako misliš da je nešto laž, kreni u istraživanje, pronađi dokaze pa ih objavi, a nemoj da se baviš nagađanjima i glasinama. Radi i vežbaj  svakodnevno godinama pa postani poznat kao Đoković i budi stalno u svim medijima. Pronađi istomišljenike, napravi revoluciju, uradi nešto! Promeni nešto! Nateraj naciju da ne gleda turske serije, razotkrij sve dvostruke agente i agende, ali prestani da hejtuješ. Ako nisi spreman da promeniš, trpi. Ako ne želiš da digneš svoje dupe i zapravo nešto i uradiš onda prestani da kritikuješ druge koji rade.

Ana B.

Svako ostavi poneki trag (dar)

Kažu da svako dođe u naš život iz nekog razloga. Neki nas uvesele, drugi razočaraju, od pojedinih dobijamo inspiraciju i motivaciju, neki podele samo osmeh a neki svoju celu životnu priču. Najbitnije je da od svih učimo - kako da nešto radimo ili ne radimo, kako da se ponašamo ili ne ponašamo... Svako ostavi neki trag i dar, ma koliko se taj neko dugo ili kratko zadrži u našem životu.

Ponekad nam se čini da ne zaslužujemo ono što nam je neko uradio. Međutim, nije to do zasluga. Ne verujem da postoji brojač zasluga koji vodi računa o tome da svako dobije koliko je zaradio. Život se nekako sam postara da dobijemo ono što nam je u određenom trenutku potrebno - da bismo nešto naučili, shvatili, nastavili dalje, bolje upoznali sebe. Ako na stvari gledamo tako, sve postane jasnije. Ljudi su različiti i treba ih tako  prihvatiti. Ono što nas obogaćuje su te razlike koje upoznamo kod drugih. To nam širi vidike, to izaziva naše razmišljanje, to nas ubeđuje ili razuverava. Naravno, nećemo uvek biti u saglasnosti sa onim što drugi (ne) rade, ali to ne znači da te osobe manje vrede.


Kako sam uopšte došla do ove teme? U poslednje vreme (ili, bolje reći, generalno), imam dosta prilika da putujem i upoznajem nove ljude. Sama stvaram i koristim sve te prilike (a bilo bi ih i više da nema fakulteta), jer tako volim da živim, stajanje u mestu mi jako brzo dosadi, no to sada nije tema. Na svim putovanjima i događajima kojima sam prisustvovala, upoznala sam puno ljudi, postala znatno bogatija. Verujem da je čovek bogat tek kada ima pregršt onoga što novac ne može da kupi. 

Upoznala sam ljude koji su me oduševili i motivisali, ali i one koji su me razočarali, jer na neki način nisu ispunili moja očekivanja i poneli su se kao manji ljudi nego što sam mislila da jesu. Kada  pogledam u nazad - sva ta poznanstva, novi gradovi, seminari, konferencije su kao jedan krivudav planinski put, jer nekad si na usponu - imaš fantastičan pogled koji ispunjuje i motiviše, a nekad ideš nizbrdo i okolina ne izgleda baš kako si očekivao. Kada si na usponu, znaš gde želiš da budeš i skupljaš u sećanju svaki detalj, a kada si na manje lepom mestu, onda učiš kakav i gde ne želiš da budeš i učiš se da budeš tolerantniji i pametniji. Jedno bez drugog, bila bi nerealna slika. Nije sve belo, ali ni crno.

Možda je naša greška što uopšte imamo očekivanja. Kažu da kada ih ne bismo imali onda niko ne bi mogao da nas razočara. Očekujte neočekivano, pa šta bude, a šta god da bude dobro je, jer je sve lekcija o nečemu. I uvek budem zahvalna kada neko ne ispuni moja očekivanja, jer uviđam da je ta osoba drugačija od moje slike o njoj, te time dobijem realniju sliku.

Na kraju svakog putovanja, tu su fotografije da nas podsećaju na sve divne i manje divne predele kroz koje smo prošli, ali ono što se čuva dugo i duboko u nama i ono što nas promeni su - ljudi. Ljudi koje smo upoznali - malo ili malo više, oni sa kojima smo se smejali, pričali, ogovarali, ljubili, plakali, grlili... Neki deo svih njih postane deo nas. I to obično onaj dobar deo, jer je to ono što želimo da zadržimo. Kada se ponovo vratimo na to mesto, velika je verovatnoća da će sve izgledati isto. Ljudi neće biti isti. Mi nećemo.

"Putovanje je trajalo osam meseci. Nekada sam putovao sam. Nekad su drugi preuzimali volan.. i moje srce. Ali kada je destinacija dostignuta, nisam stigao ja. Nisam to bio ja uopšte."

 Ana B.

Najvažnije borbe se vode unutar nas samih, kao i najvažniji izbori

Nedavno u Beogradu, na putu do svog auta, pokušavajući da pređem ulicu dok je kiša uporno padala, proleteo je automobil kroz baru tik pored mene i naravno, celu me nakvasio. Bila sam potpuno mokra, u svojim čistim bež pantalonama i sa tri sata puta ispred sebe. Ljudi koji su se našli oko mene su krenuli da viču i psuju za automobilom. Ja sam se smejala. Kažu da kada možeš da biraš između toga da plačeš i da se smeješ, ti izaberi ovo drugo. Ne dešava se baš svaki dan da te okupa neki ludi vozač. A i šta sam drugo mogla? Ma koliko vikala i nervirala se, to neće promeniti činjenicu da sam okupana. Bob Marli kaže: "Neki ljudi osećaju kišu, a drugi se samo nakvase."

Javili su da je isplata studentskih kredita i stipendija za april 27-og aprila. I otišla ja na faks koji dan kasnije, izlazi iz kancelarije koleginica nervozna, psuje, nije još uvek stigao ček, sram ih bilo, na šta to liči, sve bi ona njih poslala u... itd. Čekovi su stigli nakon dva dana. Neke stvari se ne dogode kada želimo ili očekujemo da se dogode, već kada im dođe vreme. Dozvoli da to vreme dođe. Ne može se tu puno toga uraditi, ma koliko živaca i glasa potrošili.

Moja mama je imala običaj da kada vozi auto i neko uradi nešto nepropisno, nedovoljno brzo ili sporo, koristi rečnik koji ne priliči jednoj dami. To je čest slučaj sa mnogim vozačima. Ne volim da se vozim sa takvim ljudima. I meni smeta kada se ne poštuju pravila i propisi, ali to nije razlog da izvučem najgore moguće reči srpskog jezika i krenem da ih sejem okolo. Ne postoji prilika za koju možemo reći je opravdano koristiti psovke i ružne reči. Dobro, možda ponekad, veoma retko i na brzinu, jer ako već postoje, onda je u redu da se bar nekad upotrebe. Ali sigurno ne ovako i ovoliko kao što to ljudi čine danas - svuda, uvek, na svakom ćošku, za svaku sitnicu. Profesor na fakultetu nam je rekao da kakva je kultura političara i vlade, takva je kultura i naroda. To objašnjava. Na žalost.

Ova pričica je kružila internetom neko vreme. Iskoristila sam je kako bih objasnila mami zašto ne treba da psuje, i uspela sam!

"Priznati stručnjak na polju ljudskih potencijala držao je predavanje. Nakon uvodnog govora, on uze pomorandžu u ruke i zagonetno upita publiku: "Ako stisnem iz sve snage ovu pomorandžu, šta će izaći iz  nje?"
Neka mlada devojka iz prvog reda dobaci: "To vam je jako glupo pitanje. Ako stisnete pomorandžu onda će iz nje izaći sok od pomorandže. To je ono što je unutra. Ne može ništa drugo izaći iz nje."
Stručnjak reče: "Tačno. To i jeste odgovor na moje pitanje. Razlog za to što će iz pomorandže izaći pomorandžin sok je taj što je samo to unutra. A sad, ako proširimo metaforu, i zamislimo da vas neko tako stisne. Da vas stisnu vaši problemi, brige, strahovi, da vas ogovaraju, da vas neko uvredi, da vam nanese bol i sl., i iz vas izađu bes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba itd. Vi biste rekli da je to izašlo iz vas zbog toga što vam je neko rekao ovo ili uradio ono, ali prva istina je da ono što iz vas izađe - je ono što nosite u sebi. Zapamtite, iz vas će uvek i baš uvek izaći ono što je u vama ako vas neko "stisne". Iz pomorandže nikad neće izaći sok od jabuke. Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već nije u vama."

Nerviranje, psovanje, dranje i briga nas nikad nisu nigde odveli i ništa popravili. Ono u čemu je naš narod najbolji je kritikovanje, teoretisanje, pametovanje. A od toga nema ništa! Ili ja bar još uvek nisam čula za slučaj da je to nekad nešto promenilo. Bolje idite u teretanu i tamo iskalite svoj bes i negativnu energiju -zdravije je, a i nećete ličiti na nekulturnog neandertalca. Neka pričaju dela, a ne reči.

A kad smo kod nervoznih i nekulturnih ljudi, sledeća rečenica govori mnogo toga:

"Dobar čovek iz dobre riznice svoga srca iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice iznosi zlo, jer usta govore ono čega je srce puno." (Evanđelje po Luki 6:43-45)

Razmislite o tome i razmislite sledeći put pre nego što odgovorite na bilo koju situaciju u koju vas život stavi. Situacije ne biramo uvek, ali biramo kako ćemo na njih reagovati. Pažljivo birajte.
Ovih dana se mnogo priča o izborima. Najvažnije borbe se vode unutar nas samih, kao i najvažniji izbori.


Ana B.

Ko radi srcem, nema konkurenciju

Pričala sam skoro sa drugaricom koja studira u Americi. Žali mi se kako ne zna koje predmete da izabere jer ne zna šta će dalje - da li da uzme nešto što će joj trebati i značiti kako bi se zaposlila tamo ili da uzme nešto što će joj pomoći da pronađe posao ovde. A tu je, naravno, i večita dilema: da li će i kako moći da pronađe posao u Srbiji i da li ima smisla studirati sve te godine u inostranstvu da bi se vratio u svoju rodnu zemlju bez posla? Generalno, to je problem mnogih ljudi. Svi su nesigurni - danas završavaju fakultet, provode godine nad knjigom da bi bili nesigurni da li će se zaposliti.

Bila sam nedavno delegat na jednom AIESEC seminaru gde se govorilo o internet marketingu. Česta pitanja za predavače bila su - kako da zaradim od bloga ili web stranice, kako da se "probijem" na netu, kako da čuju za mene itd. Sve zanima kako da budu uspešni i zarade novac, što je u redu, a i donkle logično.

Međutim, problem u svemu tome je što niko od njih ne postavlja prava pitanja.

Po mom mišljenju, ne treba pitati koje predmete treba da izberem ili šta treba da upišem da bi našao posao. Niti kako da zaradim na internetu i da me mnogo ljudi "prati". Prava pitanja su - šta ja volim da radim? Čime želim da se bavim? U čemu uživam? Šta me čini živom, srećnom i daje mi energiju? Kako da dostignem savršenstvo u onome što radim? Kako da svoju kompaniju/blog/internet stranicu učinim najboljom u svom gradu/zemlji/oblasti rada?

Jer ono što treba svetu su ljudi koji uživaju u onome što rade, koji zaista žive!

"Nemoj da pitaš šta je potrebno svetu. Zapitaj sebe šta te čini živim i srećnim i kreni da se baviš time. Jer svetu su potrebni ljudi koji su zaista živi i uživaju u onome što rade! 

Mnogi se umesto na proces, fokusiraju od početka samo na novac, uspeh, slavu. A do toga se dolazi nakon mnogo godina napornog rada. Umesto da se fokusiramo da nam te godine budu nezaboravne i da zaista uživamo živeći ih, mi preko njih prelazimo tek tako, kako bismo što pre stigli do tog novca i uspeha, kao da su oni ultimativni činioci sreće. Zamislite da prvo provedete četiri ili pet godina na fakultetu učeći nešto što ne volite i što vas ne interesuje, samo iz razloga jer verujete da u toj branši možete lako naći posao. A onda i kada pronađete posao, treba da radite godinama nešto u čemu ne uživate i što zapravo ne volite, ali radite samo da biste svakog meseca dobili platu, a ponekad, eventualno i bonus. Da li to zaista želite? 
Mnogi biraju profesiju na osnovu toga koliko para može da im donese, a to je pogrešno jer:

Ako ti posao ne donosi ništa drugo osim novca, onda je to jadan posao.

Kada radite ono što volite, onda to radite na najbolji mogući način jer ste konstantno motivisani. Trudite se da uvek budete bolji, kreativni, inovativni i uživate da posvećujete vreme tome. Izreka da ne treba mešati posao i zadovoljstvo je glupost. Posao treba da predstavlja zadovoljstvo! Posao treba da predstavlja zabavu. Uzalud nam tašne, mašne, odela i pun novčanik ako nemamo osmeh na licu i radost u srcu. Ako se ne zabavljamo dok radimo, onda ne radimo ono što treba. Nađite ono što ćete raditi srcem, i bavite se time, jer:

Ko radi srcem, nema konkurenciju. - Kotler.

Ana B.

Priče iz fakultetske klupe 2 aka Ovo piše Ana, ubijena od power point-a

Ne znam da li ste gledali ovaj video na youtube-u koji govori o smrti od power point-a? E, ja imam priliku da to posmatram skoro svakog radnog dana ali uživo na fakultetu. Ne, ne šalim se. To izgleda upravo tako! Kao da su slušali ovaj video klip i odlučili da urade sve što je rečeno da se NE radi pri korišćenju power point prezentacije. Realno, ne moraš da budeš veliki ekspert, prezenter sa dugogodišnjim iskustvom da bi znao nekoliko prostih stvari:

• Na slajdu ne treba da stoji prekopirana cela knjiga već tek po neka reč ili rečenica kao podsetnik predavaču o čemu da priča 
• Ne treba da se doslovce čita svaki slajd i sve što piše na njemu! Prezentacija nije napisan govor!
• Pozadina treba da bude takva da se tekst zapravo vidi! (zamisli!) Mada, s druge strane, ne bi trebalo da uvek bude prosta bela, jer je dosadna i dosta govori o "trudu" uloženom da se prezentacija napravi!
• Reči treba da budu bez slovnih i gramatičkih grešaka (i ovo govori dosta o uloženom vremenu i  trudu)

Da nije tužno i da ne ubija u pojam bilo bi smešno. Zaista. Sedeti i slušati doktore nauka kako koriste savremenu tehnologiju (sad su postali multimedijalni - što je kul) tako što čitaju celo predavanje, slajd za slajdom, sa ppt-a. I tako svako predavanje, a i svake vežbe! Da, daju i koji primer usput, ali bukvalno ovako: "Predsednik zemlje (objašnjenje: na primer Boris Tadić) sazove konferenciju za štampu (objašnjenje: to jest pozove sve medijske kuće) da..." 

Šta se dešava dok oni uredno čitaju rečenicu za rečenicom sa slajda? Studenti, logično, pričaju, a oni malo kulturniji eventualno tvituju, fejsuju, čitaju knjigu, listaju časopis ili katalog. A onda se naravno profesori žale kako njih niko ne poštuje i ne sluša, svaka naredna generacija je sve gora i gora i prosto ne razumeju zašto smo došli na fakultet ako ne želimo da slušamo?! Da li se ikad zapitaju zašto ih niko ne sluša? Ako je tako iz godine u godinu, jesu li oni sve nezanimljiviji ili je uvek problem u studentima?

Ono što mi takođe jako smeta je što pokušavaju da nas stišaju i nateraju da pažljivo pratimo nametajući nam svoj veštački i namerno istaknuti autoritet koji se bazira na hijerarhiji, diplomi i moći. A zapravo samo treba da se malo više potrude i ubace dozu kreativnosti u svoj rad. Na sreću, postoje profesori koje je stvarno zadovoljstvo slušati i koji su dokaz da je moguće držati zanimljivu prezentaciju i da studenti i nisu baš toliko loši, već umeju da poštuju i slušaju. Na žalost, malo ih je.

Stvar je veoma prosta - količina mog poštovanja i pažnje je proporcionalna radu, trudu i kreativnosti koji je neko uložio u ono što radi. Mi želimo da slušamo, ali da čitamo sa slajda umemo i sami. Još zanimljivije je to što nam oni tu prezentaciju, na kojoj je cela lekcija iskucana "od a do š", pošalju na mejl, tako da - zašto onda slušati nekog kako čita nešto što ćeš ti dobiti na mejl pa ćeš moći sam da pročitaš?! 

Ne želim da nikog vređam ali postoji izreka "Majmun radi ono što majmun vidi" (ovde su prvenstveno krivi ovi što rade, ne ovi koji gledaju). Kada neko od studenata treba da održi prezentaciju ili deo lekcije, ona izgleda veoma slično gore pomenutoj. Dobro, možda pozadina nije bela već je šarena, ali je ponovo ceo tekst na slajdu i on se čita, dok prezenter sedi, a u retkim slučajevima čak stoji. Stvarno šteta što malo ko želi da se potrudi i uradi nešto drugačije. Za sada sigurno znam da svi odlično znaju da čitaju.

"Nije znanje znanje znati, već je znanje - znanje dati"

Samo još jednom da dodam - čast izuzecima i hvala im što postoje.

Jedna molba:

Ana B.